Velika, velika očekivanja....znam da sam s tremom čekala dan i trenutak ovog koncerta, ipak je to oproštajni koncert, znam da sam do zadnjeg trena vjerovala da je to jedan od većih koncertnih trenutaka u godini, ali također znam da sam ostala poprilično i razočarana.

Drago mi je bilo što je toliko karata prodano i što nisu sebično zadržali i ugurali ljude u malu dvoranu Doma Sportova, već je svatko na svoj način mogao uživati u velikoj ledenoj dvorani, no mlaki početak večeri uz predgrupu How Conviniant, nekako je obilježio večer.

How Conviniant ipak je bend za manje klupske prostorije, premekan i preplašljiv za ovakve prilike. Lijepo je što im je pružena šansa, ali po mome, nisu je baš iskoristili. Na velikom prostoru pozornice izgledali su dezorijentirano i uplašeno, bez stava i želje da zabave prisutne. Vjerujem u onu, korak po korak, i mislim da im je ovo ipak bio malo preveliki korak i pad na kraju. Radom i potvrđivanjem na klupskoj sceni, doći će i njihov zlatni moment, ali to svakako nije bilo sinoć.

Ljudi su iščekivali zvijezdu večeri i dočekali su je i što je najljepše, sve nekako bez pritiska i vremenske stiske. Na vrijeme i u stilu Maxi Jazz, Sister Bliss i ostatak benda odmah od prve publiku je oduševio i zaveo. Iskreno, na moju veliku žalost, mene nije. Očekivala sam grandiozni upad kralja elektronike, uz light show i bar nekom većom hit pjesmom. Ono što sam čula, nikako nije bilo to. U svakom slučaju oni koji su došli vjerujem da nisu požalili, jer ipak je elektronski genij bio na sceni, no moglo se to bolje.

Ljudi su najbolje reagirali na hitove koje je bio gušt čuti uživo, plesali su i odlično se zabavljali, a ja preveliki kritik čini se da ću u buduće sa manje očekivanja i više želje za zabavom krenuti u koncertne avanture.

Organizacija na nivou, bez ispada i sve kao po scenariju. 

Fotoreport: M. Mihaljević